Daliborka Stojšić:

Slava nije garancija sreće
Nekadašnja mis i pevačica, lepotica o kojoj je maštao svaki muškarac Titove Jugoslavije, hrabrost je nasledila od bake koja je u štiklama šetala blatnjavim ćuprijskim ulicama, odbila je ponude velikih producenata iz Holivuda i nikad nije zažalila što se na vrhuncu karijere povukla iz javnosti i posvetila suprugu Branimiru i sinu Bojanu

Piše: Mirjana Tasovac
Foto: Branko Pantelić i privatni album

Daliborka Stojšić, nekadašnja mis Jugoslavije i pevačica anđeoskog glasa, povukla se iz javnosti u trenutku kada je osetila da je za to došlo vreme pa danas uživa u stvarima koje voli, a kojima ranije nije stizala da se posveti. Sada je aktivna za kompjuterom, sluša sve vrste metal muzike, usavršava četiri jezika, čita naučnu i epsku fantastiku i druži se sa dobrim starim prijateljima.
- Rođena sam u Ćupriji u takozvanoj Češkoj koloniji fabrike šećera, koju su još pre Drugog svetskog rata podigli Česi za svoje ljude i naselje sredili po tadašnjim evropskim standardima - kaže Daliborka Stojšić, po mnogima najlepša Jugoslovenka svih vremena. - Stanovi su bili sa kupatilom, a u blizini bioskop, dečije lutkarsko pozorište, razne sekcije za glumu, ples i ostale aktivnosti. Imali smo terene za skoro sve sportove. Zbog takve tradicije Ćupričani su i danas uspešni sportisti. Kada je izbio rat, mnogi Česi su se vratili u svoju zemlju, ali su mnogi i ostali, izmešali se sa lokalnim stanovništvom i ostvarili značajan uticaj na stil života tog dela grada. Među njima je bila i moja baka Hedviga Vanječkova, koju je deda upoznao u Pragu, gde je bio na specijalizaciji posle studija hemije u Beču. Došla je u Srbiju puna ljubavi i entuzijazma, na visokim štiklama, u svilenim haljinama i s brdom šešira, turbana i tokica, ne mareći za predrasude koje su je dočekale. Ponosna sam na njenu hrabrost da glavnom blatnjavom ulicom prolazi podignute glave vodeći na povocu svoju iščetkanu belu pudlu, dok je prati šaputanje sugrađana. Srpski je govorila sa pevajućim češkim akcentom, svirala je citru, privikla se na ljute papričice i uskoro počela neku vrstu prosvetiteljske aktivnosti. Imala je ložu u bioskopu, što joj je zamenilo Narodno pozorište iz Praga, i svi su se uskoro privikli na činjenicu da žena može da izlazi bez pratnje. Pomerila je granice. Od nje sam nasledila muzikalnost i hrabrost da budem svoja i drugačija. Moja sećanja na detinjstvo su arhetipska vraćanja u starozavetni Edenski vrt, ali onaj pre izgona Adama i Eve. Taj edenski sindrom je nostalgičan osvrt od koga pate sva srećna deca. Živela sam punim plućima, voljena, slobodna, zaštićena od mladih, lepih, srećnih roditelja. Otac me je vaspitavao da budem borac podstičući u meni želju za nadmetanjem, ali fer, bez bolesne potrebe za pobedom po svaku cenu.
Budući da se deda po ocu, inženjer hemije, školovao u Beču, Daliborkin prvi jezik u školi bio je nemački. Trebalo je da nasledi dedu: njegovu profesiju, biblioteku, laboratoriju. Bila je odličan đak i volela je hemiju, ali je, ipak, najbolja bila na časovima književnosti. Profesori su joj redovno ukazivali na talenat za pisanje. Na dan upisa na fakultet, otišla je, kako kaže, kao nekom rukom vođena, na Filološki i upisala svetsku književnost.
Nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju ...
Bergizar Korel i Halit Ergenč
Milan Stanković
Dženifer Lopez i Marko Antonije
Bijonse Nouls