Boris Pingović:

Razotkrivanje
Dramski umetnik poznaje nekoliko vanzemaljaca, pokušava da ne psuje dok vozi, još čuva nežne uspomene na Kabira Bedija i Alana Forda, svoje junake iz detinjstva, šarmira hladno i nemilosrdno i plače kad gleda tužne filmove

Razgovarala: Tanja Nikolić
Foto: Marina Lukić



Kakvi ste kad se probudite?

Zavisi od toga ko, ili šta me budi i, naravno, zašto.

Zbog čega ste odabrali glumu?

Imao sam teško detinjstvo. Šalim se. Citiraću pesnika: “I gle, ovaj put pred nama/ već je rođen pod stopama/ onih što će njim tek ići/ želeći ga zaobići.”

Imate li tremu pred predstavu?

Uglavnom ne, jer sam do tada sve bitne odluke oko toga već doneo.

Na šta ste sve spremni zbog uloge?

Ni na šta, osim na to da je odbijem, ili da je odigram najbolje što umem.

Kakav ste vozač?

Pre svega pažljiv i veoma isfrustriran našom bahatom saobraćajnom svakodnevicom. Pokušavam da ne psujem za volanom, ali...

Pretrčavate li ulicu na crveno?

Vrlo retko, uglavnom pređem hodajući.

Najčešće vas nasmeje?

Najslađe me nasmeje kada se setim nekih svojih razloga za tugu.

Umete li da se našalite na svoj račun?

Naravno, ja ga i plaćam.

Šta najviše cenite kod prijatelja?

To što su mi, ipak, prijatelji.

S kim biste se zamenili na jedan dan?

Pa, ne znam baš. Ipak je to 86.400 sekundi.

Jeste li živac?

Nažalost, jesam, pošto ih gubim češće nego što bih hteo.

Čega se plašite?

Odlaska dragih ljudi.

Šta biste promenili kod sebe?

To i ovako godine čine mnogo uspešnije od mene.

Plačete li?

Da, kada gledam tužne filmove. Ostalo nije za javnost.

Omiljeno putovanje?

Citiraću pesnika: “U sebe, u sebe, u sebe i nikako spolja”.

Neostvareni san?

Trudim se da im tepam da su “trenutno neostvareni”.

Imate li hobi?

Ostao sam bez svojih hobija, jer su to s vremenom postali moji životni pozivi.

Obavezno morate da probate?

Kostim na početku svake nove pozorišne sezone.

Najgori provod koji ste doživeli?

Ne sećam se, znam samo da se tada i nisam baš nešto proveo.

Vaša najveća vrlina?

Uvek je najveća vrlina zapravo najveća mana. Ukoliko nije baš velika.

Kome zavidite?

Petru Panu. Jedna je Vendi.

Kako gledate na starost?

Trenutno joj persiram, kao i mladosti.

Postoji li savršena sreća?

Stevo Žigon mi je jednom prilikom rekao da život ne mora nužno da bude srećan, ali mora da bude sadržajan. Tu istinu nije lako prihvatiti.

Vaša najveća ekstravagancija?

Jedna crvena tufna kružnog oblika na levoj butini. To je moja skrivena tetovaža koju nosim od rođenja, a koju je nasledila i moja kćerka. Mada bi mi, možda, pirsing bolje stajao.

Jeste li hedonista?

Epikurejac nisam, ne sviđa mi se njihov stranački program.

Najveća strast?

Sve su one meni drage.

Blam kojeg se nerado sećate?

Svih se rado i često sećam u dugim zimskim noćima.

Čemu ne možete da odolite?

Svojoj kćerki.

Sladoled ili čokolada?

Dupla votka, ako ima.

Kako šarmirate?

Hladno i nemilosrdno.

Čime ste osvojili suprugu?

To je obavezno pitajte kad nju budete razotkrivali. Možda ću i ja tada saznati.

Šta biste ukinuli od svakodnevnih obaveza?

Plaćanje računa, obilazak šaltera i uopšte svaki kontakt sa administrativnom aždajom koja zagorčava život svakom normalnom građaninu ove zemlje.

Najčešće pevušite?

Nažalost, prvu stvar koju čujem dok pijem jutarnju kafu. Tada, valjda, mozak još nije spreman da se brani, pa mi se ponekad ušunja neka budalaština, koje posle ceo dan ne mogu da se otresem.

Umete li da kuvate?

Ne da umem, nego i volim.

Opišite sebe u tri reči?

Ne znam od koje da počnem.

Plašite li se samoće?

Prija mi samoća onda kada razmućujem neke stvari sa sobom, ali nešto nalik strahu ponekad osetim kada se nađem u mnoštvu nepoznatih ljudi, u velikoj gužvi. Od te samoće me hvata jeza.

Junak vašeg detinjstva?

Kabir Bedi, Alan Ford i Alanon iz romana “Mač od Šanare”.

Verujete li u vanzemaljce?

Poznajem ih nekoliko.

Pogađaju li vas negativne kritike?

Ako nisu pozorišne, onda puno razmišljam o njima.

Bergizar Korel i Halit Ergenč
Milan Stanković
Dženifer Lopez i Marko Antonije
Bijonse Nouls