Viktor Lazić:

Moje putovanje: Sumatra
Viktor Lazić, putopisac i pasionirani globtroter, na indonežanskom ostrvu sreo se sa tigrovima i orangutanima koji su ugrožene vrste, savremeni gusari su ga vodili na svoj trening, a jeo je i cveće u svim varijacijama
Sumatra je bila moja velika matura u putovanjima, mada u prvi mah nisam želeo da odem tamo. Planirao sam da idem u Južnu Ameriku, ali su avionske karte bile isuviše skupe. Kad mi je prijatelj za trećinu cene ponudio kartu do Singapura, nisam se nimalo premišljao. Bilo je uzmi ili ostavi, i u roku od tri dana sam se spakovao. Iz Singapura sam do malezijske prestonice Kuala Lumpura došao autobusom za nekoliko sati, a odatle se do Sumatre leti četrdeset pet minuta preko moreuza Malaka, i to po ceni od petnaestak evra. Pošto je vremenska razlika jedan sat, vi zapravo na ovo indonežansko ostrvo stižete petnaest minuta pre nego što ste krenuli.
Besana noć U dvomilionski industrijski grad Medan došao sam oko ponoći, a već na aerodromu sam upoznao nekoliko Evropljana pa smo se dogovorili da zajedno uzmemo taksi, podelimo troškove i pronađemo neki smeštaj. Ispostavilo se da je to prava avantura, pošto nas je taksista odvezao u sasvim drugi deo grada jer tamo, u nekom hostelu, dobija proviziju za svaku mušteriju koju dovede. Kako nam to nije odgovaralo, peške smo krenuli u potragu za smeštajem u nekom od pansiona ili hostela. I taman kad smo pronašli pristojnu sobu i zaspali, pored našeg prozora je u neko doba počeo da radi agregat, toliko bučan da nismo mogli ni da se dovikujemo. Bili smo prinuđeni da se usred noći selimo u treći pansion, za koji smo pomislili da je tih. Sve do ranih jutarnjih sati kad nas je probudio glas mujezina s minareta džamije tik kraj našeg pansiona.
Nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju ...
Bergizar Korel i Halit Ergenč
Milan Stanković
Dženifer Lopez i Marko Antonije
Bijonse Nouls