Kokan Mladenović:

Pet pitanja za...
Upravnik Ateljea 212 Kokan Mladenović ističe kako je tokom protekle sezone, koja je nosila naziv ‘N(EX)T Yu’, ovaj teatar postao važno mesto okupljanja pozorišnih ljudi bivše Jugoslavije.

(Maja Šarić/Gloria press)

Po čemu je sezona za nama bila drugačija od prethodnih?

- Atelje 212 je, tokom nedavno završene sezone, postao centralno mesto okupljanja pozorišnih ljudi bivše Jugoslavije. Želeli smo da sezonom ‘N(EX)T YU’ pokažemo koliko su deobe jedinstvenog kulturnog prostora veštačke i koliko je u svim nekadašnjim republikama uspešnog i kreativnog sveta koji će jedva dočekati da se provetre naši kulturni zabrani i poveća prostor za igru.

Koja vam je predstava iz prošlosezonske produkcije omiljena?

- Izuzetna je predstava ‘Otac na službenom putu’ koju je, po istoimenom komadu Abdulaha Sidrana, režirao gost iz Zagreba Oliver Frljić, koji je najintrigantniji reditelj sa prostora bivše Jugoslavije. Smelost Frljićevog rediteljskog rukopisa u susretu sa izuzetnim dramskim i poetskim potencijalom Sidranovog teksta, a uz kreacije vrsnih glumaca, iznedrila je jednu retku i dragocenu predstavu u kojoj je pronađena prava mera između moderne forme i osnovnih postulata klasičnog pozorišta - sukoba, emocije i priče. Odlični su, između ostalih, i komadi ‘Matica’, ‘Ratna kuhinja’ i ‘Trst’.

U čemu je, po vašem mišljenju, tajna velikog uspeha predstave Jagoša Markovića ‘Glembajevi’?

- Pogledamo li primitivizam naših političkih elita, samoproklamovane intelektualce, tu ružnu stvarnost u kojoj živimo, prepunu tabloidnih veličina i raznolikih moralnih nakaza, uvidećemo koliko čitavom prostoru bivše Jugoslavije nedostaje intelektualna i literarna gromada poput Miroslava Krleže. Ravnanje prema Krležinom autoritetu je naš pokušaj da se nadmećemo sa najvećima, da iznova uspostavimo posramljenu disciplinu - skok uvis. Predstava Jagoša Markovića približila je Krležu današnjoj publici. Glembajevi su postali naši savremenici. Živimo kraj njih. Trpimo zbog njihove ‘glembajevštine’. Kada se tome dodaju i sjajni glumci Ateljea 212, a zatim i činjenica da ovaj veličanstveni komad 38 godina nije igran u beogradskim teatrima, dobijate prvorazredni kulturni događaj na koji smo svi mi u Ateljeu ponosni.

Kako se opuštate posle stresnog dana prepunog obaveza?

- Verujem da je jedna od najvećih umetnosti - umetnost prijateljstva. Prijatelja, na sreću, ima. Tu su da zajedno putujemo kroz ovo vreme koje je, poput onog Hamletovog ‘ispalo iz zgloba’. Dodamo li tome još jednu veliku umetnost - kulinarstvo, stvari već postaju zanimljivije, a uz probrana vina i - optimistične.

Mesto koje volite?

- Postoji jedno usamljeno drvo, samo na osunčanom bregu, sa leve strane auto-puta iz Niša ka Beogradu, odmah iza Velike Plane. Tom drvetu se javljam kad prolazim, evo već više od 20 godina. Tugovao sam kada je, pre dve godine, prestalo da lista, i radovao se kada su se, prošlog proleća, u njegovom podnožju pojavile mladice koje se već zelene na horizontu.


Bergizar Korel i Halit Ergenč
Milan Stanković
Dženifer Lopez i Marko Antonije
Bijonse Nouls