među nama
Tanja Primorac odgovara
na vaša pitanja i savetuje
kako da prebrodite ljubavne,
porodicne i poslovne nesuglasice
Unesite pitanje u polje ispod i kliknite na dugme da ga pošaljete (maksimalno 2000 karaktera)

29. jul 2011.

S teorije na praksu

Naša kćerka je veoma egoistična. Kad je bila mala, bila je uz nas, imala prijatelje vršnjake. Kako je odrastala, tako se menjala. Zatvorila se u sebe i radila šta hoće, izlazila, zabavljala se. Bila je odgovorna prema školi, učila je, a mi smo je usmeravali i voleli. Nismo joj puno pružali ni mazili. Sve u normalnim količinama. Završila je fakultet i kaže šta sad. Radila je pomalo kao srednjoškolka, pa i uz fakultet povremeno, kasnije je dobila stalan posao, još kao student, ali ne u struci. Platu potroši na krpice i društvo...

Zadužuje se previše, više nego što zarađuje, diže kredite. Ima loše društvo, jedna drugarica joj vanredno studira i ništa ne radi, a njeni žive na dug. Biće da je naša kćerka od njih to pokupila. Mi njoj ne možemo reći s kim da se druži, jer ima 27 godina, ali vidimo da je nezrela... Kod kuće ne komunicira sa nama, ljuta je kad nestane novca, od nas očekuje hranu i sve režije, ne daje u kuću ništa. Vidimo da je poslom nezadovoljna, mobing je tamo... a ona sa nama ne zna da razgovara, samo viče isfrustrirana. Ne znamo šta je to. Mi roditelji smo hrišćani, radimo, odgovorni smo prema porodici, a kćerka divna u svakom pogledu osim prevelike potrošnje i dugova prema banci i ljudima... I lošeg društva koje joj ne da mira.

Kako da postupamo da bude harmonije u našem domu i da je savetujemo da razume kako sa novcem pravilno postupati i društvu reći ne. Čim počnemo savetovati, revoltirano odlazi jer ona sve zna.

Hvala na savetu.

Roditelji koji vole svoju kćerku!
pogledajte odgovor

28. jul 2011.

Sopstveni primer

Imam 29 godina, fakultetski sam obrazovana, radila sam kao nastavnica u školi tako da imam iskustva i dodira sa decom. Sada sam i sama majka dečaka od nepune dve godine, koji ne ide u obdanište već ga ja čuvam, jer trenutno nemam posao. Moj problem se pojavio odskoro, tačnije ovog proleća kad mi je dete malo poraslo i počelo da se igra u parku sa drugom decom. Desilo se dva puta da u parku mom sinu neki stariji dečak počne da steže nogu i ne da mu da se pomeri, sapliće ga, steže dok ga ne zaboli, jedan ga je u tunelu dok se provlačio šutnuo namerno u leđa i da ne nabrajam, mislim da vam je jasno kako to izgleda.

Ja to ne mogu da gledam mirno i ćutim, niti mislim da je to normalan način igranja među decom. Svaki put sam vrlo oštro reagovala na takve stvari, i na moje iznenađenje uglavnom sam se susretala sa začuđenim pogledima. Kao da sam neka lujka koja dolazi u park da bi se svađala i smetala deci dok se igraju. Ja stvarno ne mislim da je iživljavanje i maltretiranje mlađeg od sebe, u mom slučaju deteta od 22 meseca, koje ne zna ni da govori, igra. Međutim, kako ne bih volela da moje dete ima probleme zbog mog ponašanja, volela bih da me posavetujete kako da se postavim u takvim situacijama. Da li je za njega dobro da se ja kao majka mešam i reagujem, ili da se pravim kao da ništa ne vidim?

Znam da on mora sam da nauči da se izbori za sebe, ali ipak mislim da je trenutno mali za to i često se zapitam kakva bih ja majka bila da se na takve stvari ne obazirem. Takođe se sve češće pitam i kakvo je ovo društvo kad se takve stvari smatraju kao normalna dečja igra. Ja sebe smatram normalnom osobom, pa nikad iz šale nisam poželela da nekoga ugrizem, udarim, šutnem ili nešto slično.

Stvarno sam zbunjena. Ispade da se siledžijstvo, bezobrazluk i nasilništvo prećutno podržavaju, a roditelji koji se bune smatraju se nenormalnim jer kvare deci igru. Ja bih prva reagovala da moje dete udari neko drugo, sigurno ne bih sedela mirno na klupi i smeškala se.

pogledajte odgovor

27. jul 2011.

Moćan protivnik

Molim vas, pomozite mi da sredim svoj život i da se ponovo osećam srećnom. Razišla sam se sa mužem (još nismo sudski razvedeni) posle skoro 17 godina braka. Imamo dva sina koji su ostali sa mnom, a on se vratio svojim roditeljima. Zabavljali smo se sedam godina i uzeli iz ljubavi. Bio je najbolji suprug i otac na svetu, ali se toliko promenio i okrenuo zbog svojih roditelja koji me nikada nisu voleli. Ja sam se nekako i pomirila sa tom činjenicom da je sve puklo i dobro to podnosim, ali su problem deca.

Stariji (17) je mnogo lakše to podneo, mada znam da mu nije lako, a mlađi (13) znatno teže. Ali i to smo nekako sredili. Problem koji mene muči i ne znam kako da se sa njim izborim je sledeći: njihov otac se prema njima ponaša grozno, kao da im nije otac. Ne daje novac ni njima ni meni, jer nismo sudski razvedeni, a ja nemam načina da ga nateram. Međutim, i pored toga, deca njega mnogo više vole i cene nego mene iako sam im podredila svoj život i sama o njima vodim računa. Molim vas, pomozite mi da promenim odnos dece prema njemu (ne tražim da ga mrze, nikada im ništa loše o njemu ne pričam mada imam povoda), ali me mnogo boli kada vidim kako se ponašaju prema meni, a kako prema njemu.

Da li ja treba da promenim odnos prema njima i na koji način? Mnogo me boli to njihovo ponašanje jer su mi oni sve u životu. Pomozite mi, molim vas, očajna sam.

pogledajte odgovor

26. jul 2011.

U epicentru

Poštovana Tanja, ne znam odakle da počnem. U braku sam 10 godina, imamo prelepo dete, živimo u inostranstvu. Pre deset meseci ostala sam bez posla i odjednom od žene koja nije imala ni trena za sebe dobila vremena napretek.

Već godinama razmišljam o bivšem dečku koji me ostavio bez objašnjenja i jako loše postupio prema meni. I on živi u inostranstvu, ponovo sam stupila u kontakt s njim preko interneta. Na početku me zanimalo samo da mi objasni zašto je tako postupio pre 15 godina. Našla sam ga profesionalno ispunjenog ali usamljenog i nezadovoljnog tom situacijom. Saznala sam da iako u četrdesetim, nikad nije imao ozbiljnu vezu.

Naše priče su postale svakodnevne, dan i noć, sve putem interneta i telefona. To je trajalo mesecima, ja sam se ponovo zaljubila kao neka klinka, a onda je on počeo da se hladi. Izuzetno je racionalna i hladna osoba i nema skrupula kada treba da spasava svoje interese. Počeo je da me izbegava i na kraju prekinuo svaki kontakt sa mnom, vrlo surovo i hladno. Ja još ne mogu da dođem sebi da sam po drugi put dozvolila da mi se to desi i to od iste osobe. Znala sam početak, sredinu i kraj.

U potpunoj sam konfuziji, mislim da prema mužu ne osećam više ništa, prazna sam. Ne znam šta da radim, osećam se iskorišćeno i odbačeno.

pogledajte odgovor

22. jul 2011.

Pod opsadom

Poštovana Tanja, moja urođena plašljivost ruinira mi život. Evo nekoliko primera: pročitala sam da je u Americi ponovo recesija u ekonomiji, i ta vest mi je pokvarila raspoloženje, uplašila sam se za budućnost; kada se dogodio zemljotres u Japanu, tresla sam se od straha od prirodnih sila; zbog zaraze u Nemačkoj strepim od nesavesnih proizvođača hrane; godinu dana bila sam u lakšoj depresiji kada mi je drugarica rekla da će 2012. biti smak sveta; plašim se da vozim automobil, plašim se saobraćaja, tresu mi se ruke posle svake vožnje... itd.

Imam 40 godina, ceo život sam vrlo nesamostalna, povučena u sebe i zavisna od drugih. Strahovi mi konstantno kvare raspoloženje, ruže svakodnevicu. Sreća pa uglavnom ne traju dugo, ali uvek se pojavi novi razlog za brigu. I bez ovih strahova strašno sam spora, neodlučna. A život prolazi pored mene. Kako da se oslobodim strepnje?

pogledajte odgovor
<< Prethodna strana   Sledeća strana >>
Bergizar Korel i Halit Ergenč
Milan Stanković
Dženifer Lopez i Marko Antonije
Bijonse Nouls